Igrom slučaja na izletište su došli i naši drugovi sa njihovim roditeljima, pa smo i sa njima popričali. Totalno obećavajući dan. Do sada ništa nije krenulo lošim putem, svi se smijemo, pišemo u svesku koju smo našli na vidiku. Pišemo uticaje, a pokušavamo biti komični.. Ne znam da li smo totalno uspjeli. Poslije dugog sjedenja i smijanja, ja pogledah na sat te vidih da je već vrijeme za ručak. Štapići i kafa nisu bili dovoljno da zasite stomak poslije ogromnog puta koji se uglavnom prešao pješke dok smo gurali bicikla pored sebe. Signaliziram kolegici da bi bilo vrijeme da krenemo pa se i ona sa mnom složila u roku od jedne sekunde. Ipak smo bile gladne, a kod kuće ima hrane, što nam je bila dovoljna motivacija. Zovnula sam mamu da joj javim da sam na putu kući, ona malo iznenađena jer je mislila da smo već davno krenuli. Silazimo niz put biciklom. Sve je bilo savršeno normalno, bez ikakvih poteškoća. Pravili smo pauze da bi se napili vode, pa sam na jednoj pauzi čak svoj telefon predala kolegici da ga stavi u svoju sigurniju torbu. Presula sam joj malo vode, te smo nastavili našim putem. Petnaest do tri. Okolni komšiluk čuje samo veliki prasak. Šta je to?
NASTAVAK USKORO..
0 komentari